ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ

Парохијална црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 12 м и широка 6 м. Садашњи изглед добила је почетком XVII вијека, а саграђена је на темељима старије богомоље. Има полукружну апсиду и звоник на преслицу са три окна. Унутрашњост је украшена корнишем са четири пиластра, који на своду прелазе у лукове. Црква је живописана 1620. године, а фреске је израдио поп Страхиња из Будимља, врло угледан мајстор зидног сликарства тога времена. Историчари умјетности сматрају да је његов рад у цркви Св. Николе најосмишљенији и најкомплекснији примјер зидног сликарства поствизантијског периода сачуван на тлу Паштровића. На живопису се издвајају циклуси посвећени чудима патрона цркве, сцене мучеништва Св. Ђорђа, Христових страдања и великих празника. У тој сложености и теолошкој промишљености, својим умјетничким дометом издвајају се монументална фигура Св. Николе, затим фреска Успења Богородице, као и несвакидашња фреска Св. Марије Египћанке која прима причест. Олтарски простор у цркви Св. Николе заузимају старозавјетне сцене Христовог жртвовања и мученичке смрти Св. апостола Петра и Павла.
Изузетни иконостас у цркви Св. Николе осликао је 1795. године „грешни зограф из Рисна Василије Рафаиловић“, како је сам забиљежио овај сликар-иконописац из чувене бококоторске сликарске породице Димитријевић-Рафаиловић. Композиција иконостаса указује на прецизно утврђени византијски канон као узор при изради и осликавању.

Издвајају се царске двери са мотивом Благовијести, као и престона икона са приказом Деизиса (Христ са Богородицом и Св. Јованом), окружена са дванаест апостола.
У доњем дијелу иконостаса представљени су ликови шест стојећих фигура светитеља, међу којима наилазимо на ријетко иконографско рјешење лика Св. Христифора са животињском, односно псећом или магарећом главом. Овај изузетно риједак мотив ближи је грчкој него српској сликарској традицији. Иконостас је настао у вријеме игумана Максима Зеновића, а даровао га је поморски капетан Стијепо Марков Греговић из оближње Кастел Ластве (Петровац на Мору). Занимљиво је нагласити да је свега неколико дана прије

снажног земљотреса априла 1979. године иконостас однесен на конзервацију и рестаурацију. Тако је и сачуван, јер је црква у том земљотресу претрпјела знатна оштећења, посебно на своду који је као цјелина заувијек изгубљен.

ЦРКВА СВ. САВЕ

Филијална црква Св. Саве, једнобродна је грађевина дуга 11 м, а широка 6,3 м, а својим истакнутим положајем доминира околином. Сматра се да је подигнута на темељима старије богомоље, а у писаним изворима помиње се да је постојала још 1500. године.

Црква је у вријеме игумана Инокентија Павловића и архимандрита Синесија Давидовића добила данашњи изглед. Сазидана је 1855. године, у пасовима од црвеног и бијелог клесаног камена, са звоником на преслицу са три окна.

Првобитни иконостас из 1864. био је рад Николе Аспиотиса, грчког мајстора са Крфа. Црква је током више ратова страдала, а у земљотресу 1979. претрпјела je велико разарање, када је, нажалост, уништен и дио старијег иконостаса. Дугогодишњим рестаураторско-конзерваторским радом ова црква је у цјелости обновљена, заједно са оштећеном црквом Св. Николе и манастирским конаком. Осликана је фрескама из радионице мајстора Драгомира Јашовића и његове кћерке Јелене, 2009. године.

ЦРКВА УСПЕЊА БОГОРОДИЦЕ

Филијална црква Успења Богородице, лоцирана на манастирском гробљу, дуга је 6 м, а широка 3 м. Представља примјер једноставне једнобродне камене сеоске цркве са полукружном апсидом и звоником. На основу ктиторског натписа зна се да је црква подигнута 1620. године, и да ју је, као и цркву Св. Николе, тада фрескописао поп Страхиња из Будимља.

Унутрашњост цркве осликана је портретима српске владарске лозе Немањића: Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног, Саве, Стефана Уроша Првог, Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Стефана Душана. Осим ових портрета, цркву својом љепотом посебно украшавају олтарска фреска Богородице и композиција Успења Богородице. Старији иконостас ове цркве је страдао, а нови је, као и у цркви Св. Саве, израдио архимандрит Павле Калањ, садашњи настојатељ манастира.