У Паштровићима, малобројном српском племену које насељава приморску област од Бечића на западу до Буљарице на истоку, манастири су баштинили не само духовну већ и свјетовну историју. У манастирима се народ учио вјери и писмености, славио сопствену прошлост и надао се бољој будућности. Свој идентитет изграђивао је и сачувао у пет старих православних манастира колико их има на подручју Паштровића. Један од њих, манастир Градиште, представљао је и још увијек представља посебно важан центар у духовној вертикали паштровског народа. На овом простору трагови живота људи од праисторије и антике очувани су у материјалној култури, писаној заоставштини, топонимима и усменим предањима. Паштровићи се у писаним документима први пут помињу 1355. године. Народна предања, међутим, истичу аутономију ове области од давнина, као и привилегије добијене још од римског цара Диоклецијана и каснијих владара који су господарили овим простором.
Манастир Градиште подигнут је на узвишењу у Буљарици, а његово име везује се за топоним градина – у значењу остатак насеља или утврђења које је ту могло постојати прије оснивања манастира. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, вјероватно античке, грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка XIV вијека. Манастир Градиште је вјековима, до Првог свјетског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани.
Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, централна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Остале цркве посвећене су Успењу Богородице и Св. Сави.